Доносимо дирљиву причу учитељице Тање Караче и њених јунака…
За ученике IV3, 22. јануар је био несвакидашњи школски дан. Почео је тако што се на улазу у школу догодио сусрет неколико ученика IV3 и њихове учитељице са малим, уплашеним, промрзлим кучићима.
Најпре их је било троје, али се убрзо појавило још једно. Четири беспомоћна мала жива бића остављена напољу на овој хладноћи. Морало се нешто предузети.
Било би сасвим прихватљиво да и ми само прођемо поред њих, да их ни не погледамо, али нисмо могли.
Један старији дечак је донио кутију у коју смо их брзо потрпали. Још брже смо их унели у учионицу.
Одмах је направљен план. Родитељи су брзо контактирани, обавештени. Све смо се договорили и распоредили ко ће које куче понети својој кући.
Рајко је одабрао потпуно црно куче. Ђорђе је већ у свом крилу имао бело-црно куче. Николино је било црно са белим шапицама, а Дуњино потпуно бело. Сви округли и мекани као плишане играчке са црним очима и хладним њушкицама.
Док смо на математици множили бројеве они су се угријали и заспали. Једно на нечијој јакни, а троје на декици из кутије у којој су, вероватно, остављени. На часу српског језика смо читали из читанке, а они су били код ногу деце или на ногама власника. Дуња је читала, а њено куче је вирило преко књиге.
После часова свако је своје куче однио кући.
Данашњи часови су обогаћени веома важном лекцијом да треба помоћи слабијима и беспомоћнима. Након данашњег дана боље су разумели да свако живо биће има право на живот и да је псу потребна помоћ човека.
Овај дан се не може заборавити јер је осликан бојама и исписан речима из дубине нежних дечијих душа.
Блистави осмеси су целог дана красили њихова озарена лица, а то је довољан показатељ да знам како смо данас нешто велико и добро заједно урадили.
Бићете ви, једног дана, ваљани и одговорни људи. А то је, ипак, најважније…
